Samo jednom ostadoh bez glasa. Bilo je to kad me neki čovek upita: ”Ko si ti?” D.H.
U doba suverene vladavine društvenih mreža kao što su Fejsbuk, Instagram, Tiktok i Twitter se prirodno nameću dva pitanja: Koliko istinskog sebe su ljudi spremni da žrtvuju da bi pripadali i bili deo društva u kojem žive? Šta sve su ljudi spremni da učine ili da postanu da bi pripadali? Oba pitanja su veoma važna kada se razmatra koliko ljudi ostane vernih sebi i koliko prilagođavaju svoje ponašanje da bi imali osećaj da su voljeni, prihvaćeni i na kraju krajeva da su (p)ostali deo grupe ili društva.
Potreba za pripadanjem
Počnimo iz početka. Naime, ljudi su društvena bića koja su međusobno povezana na različite načine. Istorija čovečanstva svedoči o tome da sami, kao pojedinci ne možemo ni postojati ni preživeti. Ljudi su shvatili da rad u grupama ima velike koristi, da im to donosi sigurnost i strukturu i da mogu zaista preživeti samo kao deo grupe. Haidt (2003), na primer, objašnjava da pojedinac ulaže važan deo svojih emocija u društvene događaje koji sa njim nisu u direktnoj vezi. Takve emocije nazivamo moralnim ili ’samosvesnim’ emocijama i povezane su sa interesima ili dobrobiću društva u celini. Danas su ljudi očigledno zavisni od društvenih odnosa zbog potencijalnih koristi i podrške koje društvo može da im pruži. Cohen i Villis (1985) navode da su psihička i fizička podrška među najvažnijim koristima koje su dostupne pojedincima. Oni smatraju da je psihička podrška emocionalna, kao na primer saveti koji pomažu ljudima da se nose sa situacijama i okolnostima, uključujući i one stresne. Fizička podrška je, s druge strane, opipljiva i pomaže ljudima u materijalnom smislu, kao što su novac i različite usluge.
Baumeister i Leari (1995) tvrde da je „glavna motivacija čoveka“ (str. 520) potreba za pripadanjem, a pri tom je važno napomenuti da imaju ostvarenje i gubitak odnosa znatne emocionalne i kognitivne posledice na pojedinca. Njihovo istraživanje je pokazalo da ljudi imaju tendenciju da ostvaruju društvene odnose u različitim okolnostima i uslovima. Ovo važi čak i kada se nadju u lošim uslovima ili ako osobe nemaju ništa ili imaju vrlo malo zajedničkog, ali se jednostavno često viđaju na istom mestu. Ljudi takođe ne vole da gube veze, iako materijal koji ’lepi’ vezu i predstavlja njen temelj više ne postoji (Baumeister & Leari, 1995). Na osnovu spomenutog možemo slobodno zapisati da postoje dva glavna razloga za potrebu za pripadanjem. Prvo, ljudima su potrebne česte, prijatne i pozitivne interakcije sa istim pojedincima i drugo, ljudi imaju potrebu da se te interakcije odvijaju u okviru dugoročne i stabilne međusobne brige i podrške (Baumeister i Leari, 1995). A pitanje koje se nameće je, naravno, po koju cenu.
Teorija o istinskom ja i lažnom ja
Teorija o istinskom ja i lažnom ja se odnosi na najranije faze našeg života. Pogledajmo primer majki koje najčešće brinu o bebama. Ako majka ne uspe da prepozna ili prihvati bebine želje, ona će taj nedostatak zameniti ponašanjem koje na osnovu njenih želja i stavova – i uz ’pristanak’ bebe – ima savršen smisao ali nije nužno korisno za bebu. Na primer, beba plače jer ima osećaj da je u opasnosti. Pošto majka ne prepoznaje njenu potrebu (što je ponekad potpuno prirodno) i misli da beba plače jer je gladna, situaciju ’rešava’ tako što joj stavlja u usta bočicu sa mlekom. Beba se time zadovolji i pristane na to budući da nema drugog izbora i u svakom slučaju zavisi od majke. „Ovaj pristanak bebe mogli bismo okarakterisati kao početnu fazu razvoja lažnog ja, koji je rezultat nesposobnosti majke da prepozna potrebe svoje bebe“ (Winnicott, 1965, str. 145).
Međutim, problem sa lažnim ja nije u tome što postoji. Naime, lažno ja je „nesumnjivo aspekat istinitog ja“ koje je potrebno i korisno jer omogućava pojedincu da se prilagodjava društvenim normama i da funkcioniše u društvu (1956, str. 387, citirano u Balick, 2013). Moramo se odreći dela svog istinitog ja, dela sebe, da bismo postali (i ostali) deo društva. Prema Winnicott-u, lažni ja ne bi trebalo da predstavlja problem za naše istinito ja. Problem, međutim, nastaje kada naše lažno ja počinje da dominira nad našim istinitim ja, nad našom autentičnošču. Problem nastaje kada „lažno ja koje je stalno prisutno, bilo da sakriva ili brani istinito ja, ili uslovno traži nove svetove u kojima će izraziti istinito ja, ograničava sposobnost pojedinca da u potpunosti i značajno stupi u interakciju sa njegovim okruženjem, da budemo precizniji, da istinski komunicira sa osobom sa kojom je u kontaktu“ (Roberts, 2011, str. 29).
Primer iz svakodnevne prakse
Postoji mnogo ljudi koji naizgled vrlo dobro funkcionišu i komuniciraju sa drugim ljudima, ali su sa druge strane vrlo pažljivi (ili lažni) u svom ponašanju i aktivnostima. To se dešava među prijateljima, partnerima, saradnicima, u porodici, na društvenim mrežama i slično.
Na primer, često se desi da žena kaže da je imala seks sa partnerom isključivo zbog ‘mira u kući’ jer nije želela da ta ‘sitnica’ negativno utiče na njihov odnos. Tokom terapije se ispostavi da je bio njen strah da će ostati sama, nevoljena i osudjivana sa strane partnera i okoline toliko veliki da je zaboravila svoj istinski ja i potrebu za mirom u duši. „Jer sam jednostavno mislila da tako treba“ ispričala je.
Postoje i drugi primeri iz prakse. Muškarac koji je nedavno prošao dramatičan prekid veze ne želi da deli sve detalje sa svojim prijateljima, jer nije siguran kako će njegovi prijatelji reagovati ili koji stav će zauzeti, čak i ako je on tužan i potpuno slomljen. Radije ne priča o tome ili menja temu ili priča o temama koje su po njemu razumljivije, racionalnije, ‘sigurnije’. Štaviše, on komunicira sa okolinom kako bi postigao određeni cilj. Izgleda kao da koristi svoje lažno ja kako bi ne samo bio deo svog kruga prijatelja, već i za postizanje sopstvenih ciljeva koji nisu prvenstveno usmereni na njegovu autentičnost, već na sakrivanje od, na primer, nedostatka sposobnosti istinskog ja da bude sam.
Ključno pitanje
Sve ovo nas dovodi do ključnog pitanja: Koliko dugo možemo funkcionisati kao lažni ja? Da li imamo dovoljno energije za pretvaranje u nedogled? Pojava simptoma kao što su povećana anksioznost, promena raspoloženja, razdražljivost, osećaj ‘zarobljenosti’, nisko samopoštovanje i autodestruktivno ponašanje u obliku zloupotrebe alkohola, seksualne zavisnosti, zloupotrebe droga i samopovređivanja je odgovor na oba pitanja i istovremeno crveni alarm. Pokušajte da zamislite sebe kao ekspres lonac sa vodom. Svaki put kada se pretvarate i svojim lažnim ja odlučno krenete protiv svog istinskog ja, voda postaje toplija za stepen ili dva. Mislim da nije težko zamisliti šta može da se desi sa čovekovim životom kad voda proključa …